АПРИЛ 28. СВ. МУЧ. КИВАЛСКИ: ЈЕВСЕВИЈЕ ЕПИСКОП, ПОЛИЕН ЧТЕЦ И ТИВАЛ.
На нашем сајту објављујемо приређен текст Службе св. муч. Кивалским: Јевсевију епископу, Полиену чтецу и Тивалу (твореније Зор.А.Ст.-а) (цсл. и срб.).
Из фуснота (па мало шире):
Писање Службе започето 13. маја 2024. г. и рађено са прекидима током следећих година; поново прегледано и финално редиговано до 30. авг. 2026. г.
Осим нешто штурих података у Прологу свт. Николаја (Велимировића), податке претежно налазимо у римо-католичким изворима, а и сам култ је много више разавијен код њих (на подручју њихове Ср(иј)емске и Ђаковачке бискупије).
Ваљаних икона или фрески нажалост нема, или их ја нисам пронашао; осим нешто мало генерисаних вештачком интелигенцијом и са латиничним натписима.
Ознаке: Древни мученици, Моји радови, Осечко-пољска и Барањска епархија, Сремска епархија
објавио НОВИ СРБЉАК - НÓВЫЙ СÉРБЛЯКЪ @ септембар 10, 2026
1 Коментари
1 Коментари:
Једно лично сећање ...
Римски град Cibalia, данашњи Винковци, у "лијепој њиној" (сада Хрватској), у СФРЈ једно од највећих жељезничких чворишта (раскрсница), где год да си путовао возом морао си проћи кроз Винковце и провести неко време на тамошњој железничкој станици чекајући преседање.
Моја покојна тетка, очева сестра, тамо је живела са својим мужем (који је радио на Железници као и мој деда), сином Руских емиграната, и његовом давно обудовелом мајком (муж јој се и поред доброг намештења у познатом краљевском ловишту у тренутку менталне кризе самоубио из пушке пошто је претходних дана говорио "да будала живи докле мора, а паметан човек докле хоће), која никад није "испеглала" руски нагласак и коју је сва фамилија звала "бабушка". Тетка је била права лепотица (по казивању многих), а умрла је веома млада (са неких 30-так година) од туберколозе, која је тада још била неизлечива.
Тетку заправо и нисам запамтио јер је умрла кад сам био веома мали, а "бабушке" која се наживела (око 90-так година) се сећам помало из повремених одлазака у Винковце (заправо пролазака на путу за Босну) са родитељима, као и њене сахране у Осијеку негде пре 90-тих и пре рата (где је код ћерке прешла и завршила своје последње дане), проте на опелу који се сав климао од старости али имао бољи и јачи глас од млађег свештеника који му је помагао, сећам се и латиничне читуље ...
Може бити да сам о овоме већ писао, али помињање Винковаца ми је опет изазвало сећање ...
Постави коментар
Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]
<< Почетна